Ponovno posramio Pupovca: Srbin posjetio Vukovar i poklonio se hrvatskim braniteljima na Ovčari
- Detalji
- Objavljeno: Ponedjeljak, 27 Svibanj 2024 17:39
Prije pola godine isprika Srbina, rođenog u Vukovaru, objavljena na društvenim mrežama proširila se velikom brzinom. Petar Matijević iskrenom isprikom zbog srpskih ratnih zločina u Vukovaru i na drugim mjestima u Domovinskom ratu oduševila je hrvatsku javnost.
Portal Direktno njegovu tadašnju objavu prenio je u cijelosti, ali na žalost nešto slično još uvijek hrvatska javnost nije čula od izabranih saborskih zastupnika srpske nacionalne manjine, primjerice Milorada Pupovca ili Dragane Jeckov.
Petar Matijević prije tjedan dana osobno je posjetio Vukovar i ponovno na društvenim mrežama objavio šokantan tekst o srpskim ratnim zločinima u Vukovaru.
Njegova najnovija objava također je izazvala pozitivne reakcije hrvatske javnosti te ju prenosimo u cijelosti.
Sramotni mauzolej srpskom zločincu
"'I sad gledam Borovo rođeno moje selo, braću i sestre i srpske borce. Moje bitke biju žestoko, ponosno dižu čelo i srpske zastave visoko i tvrdo na srpskoj zemlji stoje.'
Ovi infantilni petparački 'stihovi“ van svake rime i sloga nisu nažvrljani na nekom zidu u Srbiji ili na fejsbuk profilu nekog turbo srbende. Verovali ili ne, oni danas stoje u Hrvatskoj i to svega pet kilometara od Vukovara, grada kojeg su ti isti 'srpski borci' temeljno razrušili brutalnom vojnom silom, a Vukovarce i njegove branioce izložili pogromu, progonu, masovnim ubistvima i koncentracionim logorima u kojima su mučeni i premlaćivani. Valjda na te bitke koje 'biju žestoko' referišu reči napisane na mauzoleju (što je paganski i nehrišćanski običaj) na groblju u Borovu selu. Posvećen je lokalnom šerifu i ratnom zločincu Vukašinu Šoškoćaninu. On je bio glavni organizator zasede u koju su 2.5.1991. upleli hrvatske policajce i potom mučki ubili njih dvanaest, ranivši duplo više. Samo ga je smrt spasila od toga da postane najveći vukovarski krvnik, kažu da se okliznuo na koru od banane i pao s palube broda što je prelazio Dunav, svega nekoliko dana nakon njegove 'žestoke bitke'.
Na ulazu u selo postoji spomenik ubijenim policajcima i u državi Hrvatskoj u Evropi 21. veka taj spomenik danonoćno čuva policija! U Evropi 21. veka, Šoškoćaninovi saborci uče svoju decu da mrze zemlju u kojoj su rođeni i u kojoj žive, a ta ista deca skidaju i naopako okreću hrvatske zastave i time se javno hvale. Država Hrvatska im je osigurala nastavu na srpskom jeziku (što nije sporno), međutim, osigurala im je nastavu po nekom bastardnom srpsko-hrvatskom planu i programu, gde se za Domovinski rat kaže da je građanski, a za teške ratne zločine u Vukovaru i širom Hrvatske odgovara sa - a šta su oni nama radili! Doduše, to samo ako ih uopšte spomenu, jer kako reče jedan vukovarski 'ratnik' za groblje tenkova na Trpinjskoj cesti - nije se to desilo.
I tako, na istoku stare priče, na zapadu ništa novo. Nije novo ni to da je Vukovar trajno obeležen stratištima i mestima na kojima je bezumlje progovorilo, a ljudskost zaćutala. Ovčara je jedno od njih. Nekadašnje i sadašnje poljoprivredno dobro, sa svojim halama i hangarima tako je 'zgodno' poslužilo agresoru da u njih potrpa civile i ranjenike, da izigra sve dogovore i međunarodne konvencije i u fašističkom maniru odvede ih do iskopane rupe, strelja ih i zakopa. Naravno, pre toga su nesretnici bili izloženi šikaniranju i fizičkom zlostavljanju, vređanju i ponižavanju. Ti krvnici danas slobodno šetaju Srbijom, a bogami neki i Hrvatskom. Stotinu devedeset osam ljudi, od toga tri žene, jedna u šestom mesecu trudnoće, zatim trojica maloletnika, to je bilans 'žestoke bitke' samo na Ovčari. Velepromet je takođe po zlu čuven kao 'sabirni' logor u kojem su ljudi čekali svoju sudbinu. Mnogi su ubijeni na licu mesta, mnogi odvedeni/ubijeni pa se do danas vode kao nestali, neki su prebačeni u srpske logore Stajićevo, Begejce, Sremsku Mitrovicu, a svega njih nekoliko su spašeni od pomahnitale raspojasane bande krvoloka od strane njima do juče poznatih ljudi, prijatelja i komšija. Bilo je slučajeva gde je taj isti komšija, na pitanje o osobi, vrativši se odnekud iz bezbroj prostorija mučilišta Veleprometa - samo klimnuo glavom, što bi značilo da nema više ništa od njega.
Bitka za Vukovar je najsramnija stranica srpske istorije (koju su sledile još sramnije i krvavije) i pokazala je šta očekuje hrvatski, bošnjački i albanski narod kada stignu 'srpski borci' i zavojevači. Često sam pisao o samom toku bitke, o herojskom otporu ljudi koji su branili grad, o srpskim ratnim zločinima koji su počinjeni, o golgoti koju su preživeli civili, o razaranju bolnice.. Pisao sam i o dalmatinskom selu po imenu Škabrnja koje je istog dana preživljavalo svoju kalvariju (tamo je glavni i odgovorni bio onaj krvnik koji je odgovoran i za srebrenički genocid), napisao sam bezbroj redova o zločinima u Bosni i na Kosovu, pisao sam i pisaću i dalje. Međutim, sada pišem o svojim unutrašnjim lomovima prilikom posete ovim strašnim mestima u mom divnom gradu Vukovaru, mestima na kojima je zlo vrisnulo kroz neljudske čeljusti.
'Plakao sam kao kiša'
Evo prošlo je sedam dana i tek danas mogu zadržati suze na pomisao o Vukovaru '91. Kada sam došao i uzeo apartman nedaleko od svoje stare zgrade, šetajući obnovljenim Borovom, plakao sam ko kiša. Prolazeći dobro poznatim ulicama gledam poznate zgrade koje bolje pamtim sa zjapećim rupama od granata, nego dok su bile čitave, gledam ih obnovljene i pitam se zašto? Čemu to? Šta ste postigli? Šta ste hteli jebote?! Da ih prenesete u Srbiju ili da ih uništite pošto ste znali da je to nemoguće? Kako neko ko je u Vukovaru rođen ili je u njemu živeo može biti ravnodušan na '91? Kakvi su to ljudi koji su rušili svoj grad? Ne znam, evo stvarno ne razumem tu patologiju. Ali zato razumem ljude koji su ga branili i u njihovu čast ja sam išao na hodočašće, na Ovčaru, na Memorijalno groblje, na Trpinjsku cestu, na mesto pogibije legendarnog Blage Zadre. Išao sam da im zahvalim što je Hrvatska danas slobodna i nezavisna zemlja, a moja deca njeni državljani čime im je otvoren ceo svet. Izlaz iz sve dublje nacionalističke kaljuže zvane Srbija.
Za kraj samo da iznesem jedan poražavajući podatak koji belodano dokazuje ovu moju tvrdnju iz prethodne rečenice. Naime, ja sam prvi Srbin koji je javno i bez uvijanja uputio izvinjenje i saučešće Hrvatima Vukovarcima, ali i prvi Srbin koji je posetio Spomen dom na Trpinjskoj cesti. Nisam zbog toga ponosan, nisam ni najmanje. Više me obuzima osećaj sramote što sam deo naroda kojem su ponos, razumevanje i saosećanje postali potpuno strani. Takav narod i meni je stran!", napisao je Petar Matijević.
