Selo predaj, al’ običaj ne daj 2.dio
- Detalji
- Kategorija: Vera
- Objavljeno: Nedjelja, 26 Veljača 2017 19:02
Ali, što to uče, po Stanimiroviću, djeca u Srbiji i srpska djeca u Hrvatskoj? Iz čijih udžbenika i po čijem programu?
„Lani je na šalter Vlade Srbije s popustom od 50 odsto istovario 8.400 bukvara, čitanki i gramatika srpskog jezika za srpsku dijasporu, koji će se deliti u privatnim školama i crkveno-školskim opštinama“. (Tamara Kaliterna)
A tekst, dolje priložen u originalu ( radi vjerodostojnosti), objavljen je u istoimenoj knjizi novinarke, stalne suradnice portala “Autonomija”, Tamare Kaliterne, preminule u Beogradu prije, nešto više, od tri godine.
Tamara Kaliterna piše:
„Masovni ubica Anders Bering Brejvik (Behring Breivik) opravdava motive pokolja u Norveškoj: „Evropski i američki marksisti-multikulturalisti su preko NATO-a 1999. godine objavili rat hrišćanima Srbima i oduzeli im pravo da zaustave islam na svojoj zemlji. Pogrešno su napadana naša srpska braća”, piše neljudsko biće koje je ubilo 76 ljudi.
Post festum je dijagnosticirano da je skrenuo umom.
•Roman „Hajduk Stanko” Janka Veselinovića iz 1896. obavezna je lektira 14-godišnjaka u osnovnim školama Srbije 2011. One koji svakog jutra pred ogledalom zazivaju malje na bradi Veselinović podučava kako je svaki Bošnjak balija koji „proti Smiljaniću ne može ništa”. Veselinovićev pop veli: „On je Turčin, a ja sam Srbin i mi ne možemo jedan drugom dobra misliti! Gde je njegov život tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća… Zvao se on Mujo ili Meho, Asan ili Alija, meni je dušmanin jer je Turčin! Hoćemo li i njega vešati? – upita Zavrzan. Njega nećemo. Njega ćemo klati. I priđe, zavali mu glavu pa poteže jatagan. I zadenu jatagan u grlo. Mlaz krvi šiknu. Nož se zari još dublje. I onda oturi glavu Turčinovu. Nož obrisa o njegovo ruvo. Pa diže glavu i skide kapu: Gospode! Hvala ti na ovom lepom daru! Ali gospode daj mi da dokusurim moju osvetu! Ovo je samo početak”.
Pri kraju romana završni je udar, coup de grâce: „Baš je gadno kad se čovek bije na vrućini – veli Zavrzan, kome se opet vratila ona veselost. Posečeš Turčina, šikne mlaz krvi iz onog bičjeg vrata i poprska te, pa posle smrdiš vazdan na Muhameda!”
Posle 99 godina ono što radi hajduk i Veselinovićev junak Zavrzan rimuje se sa Nož – žica – Srebrenica bivših pubertetlija po mitinzima i stadionima Srbije.
Kad se napiše malim slovom, „zavrzan” znači „perverznjak”.
•Otac Gavrilo, starešina manastira Privina glava kod Šida jedan je od sveštenika koji su blagosiljali ubice i osveštavali njihova oruđa. Snimljeno je Gavrilovo blagosiljanje paravojnika iz jedinice Škorpioni uoči ratovanja u Bosni i Hercegovini. Kasnije je snimljeno kako ubijaju šestoricu Srebreničana, od kojih su trojica maloletnici. Ubili su Azimira, Safeta, Sidika, Smaila, Jusu i Dina. Između rafala razabire se poniznost: „Verne sluge Tvoje, srpski vojnici koji se u Tebe uzdaju”. U srebreničkom mezarju sahranjene su desetine popinih Muja, Meha, Asana i Alija.
Sudski je dokazano da su blagoslovljeni škorpioni ubijali po istočnoj Slavoniji, kosovskom Podujevu i evropskoj Srebrenici. Gavrilo je blagosiljao „da se zna da je pravoslavlje hristoljublje, pravdoljublje i smirenoumlje”.
•Za 12. godišnjake u nikad užoj Srbiji obavezne su pesme o Nemanjićima i Mrnjavčevićima, dinastijama srednjevekovne „velike Srbije” i ciklus o ličnostima i događajima za koje istorija ne zna. Za buduće je roditelje pesma nad pesmama „Bog nikom dužan ne ostaje”, u kojoj se gusla: „Te ukrade nože zaovine/ Njima zakla čedo u kolevci… Noži u krvi ogrezli… Po jezeru vranac konjic pliva/ A za njime zlaćena kolevka/ Na kolevci soko tica siva/ U kolevci ono muško čedo/ Pod grlom mu ruka materina/A u ruci tetkini noževi…”.
•Sledi pouka bezimenog autora o viteštvu koja se prenosi s kolena na koleno: „Ako li mi ne vjeruješ kletvi/ Izvedi me u polje široko/Pa me sveži konj’ma za repove/ Rastrgni me na četiri strane”. Tako i bi.
To je lepa književnost u srpskom, dečjem izdanju.
•Za antologiju narodnih pesama o ličnostima i događajima pre, za vreme Kosovskog boja i „tragediji koja je usledila” izabran je u lektiri naslov pesme Svi ostaše, gospo u Kosovu. Kao prekor đacima čiji su roditelji izbegli sa najsvetije srpske teritorije. Deo obavezne lektire su i Seobe Miloša Crnjanskog ali sa drugim, mučeničkim predznakom „o stradanju Srba u Vojvodini i njihovom teškom životu u Habzburškoj monarhiji”.
•Da bi se dobilo svedočanstvo male mature obavezna je knjiga „Venac slave Svetog Save”, koja obiluje tipicima (zbornik o protokolu crkvenih službi) i psaltirima (zbirka starozavetnih himni). Tamo 14– godišnjaci sriču Uputstvo svetitelja, koji je prema Teodosiju bogumile darivao ako pređu u pravoslavlje, a ko se „ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu”.
•U uputstvu nečitkom za učenike svetovnih škola pominju se „bogonosni”, „svetila”, „zemaljski anđeli”, „nebeski ljudi koji inočastvuju”, „neveštastvenoga zlata krila misaona”, „bogoparni orli”, „podvizavanje”, „Trisveto s poklonima”, „metimon, — „Nepostidna”, „Kanon svetoj Bogorodici poj napred, zatim ‘Gospode pomiluj’ 40 puta, ako li je post 50 puta…”.
•U završnom razredu osnovne škole u ponudi su pesme o „oslobođenju Srbije i Crne Gore”, iako je dvoglava zajednica prošlo svršeno vreme, a pod naslovom Usta raja ko iz zemlje trava.
U književnosti koja i kletve ubraja u umotvorine, za osnovce je pitalica: „Ko ti iskopa oko?” Ispravan odgovor glasi: „Brat! Zato je tako duboko”.
Sve ovo objavljuje državni Zavod za udžbenike i nastavna sredstva čiji je direktor i glavni urednik Miloljub Albijanić nedavno doktorirao na privatnom univerzitetu. Doktorske studije na tom univerzitetu obuhvataju Finansije i bankarstvo, Menadžment u turizmu, Napredne sisteme zaštite, te Inženjerske sisteme u menadžmentu. Albijanić, čije se ime nije pominjalo u aferama doktorirao je vanserijskom temom „Kvantifikacija uticaja intelektualnog kapitala na konkurentnost”.
(Tekst “Ponavljači lažne istorije” prvobitno je štampan u podgoričkom “Monitoru”, avgusta 2011. godine. Po njemu je knjiga izabranih novinskih tekstova Tamare Kaliterne dobila ime.)
A gdje smo tu mi? Zar ovo uče i srpska djeca u Hrvatskoj?
Što radi Ministarstvo prosvjete? Što radi prosvjetna inspekcija? Vode li, uopće računa o tome što se radi, govori i predaje u manjinskim školama? Kontroliraju li???
SUMNJAM!!!
Pa, što se, onda čudimo raznoraznim provokacijama?
Paljenju hrvatskog barjaka…
Bujanju četništva…
Pjevanju četničkih pjesama…
A što je sa ćirilicom? Zar je ćirilici, zar je bilo i zar će joj ikada biti, mjesto u Vukovaru i u Hrvatskoj?
Jer, po hrvatskom Ustavu službeni jezik je HRVATSKI, a službeno pismo je LATINICA.
A za manjine, kao i svugdje u bijelom svijetu… dopunske škole.
I ništa manje i ništa više.
Ali, „naša deca uče prema hrvatskim nastavnim programima, ali mi imamo svoje udžbenike i izučavamo noviju povest na naš način, drugačije nego u hrvatskim knjigama. Izostavili smo poglavlje Domovinskog rata, jer i dalje smatramo da je to bio građanski rat“.
I eto, tako kažu oni koji sustavno siju mržnju i prave duboke podjele - među većinskim narodom i među manjinama.
Ali, i među novim naraštajima. Getoiziranjem srpske nacionalne manjine.
Koriste se i djeca. I nitko o tome ne progovora.
A svemu tome, obol daju i njihovi „sveštenici“, „pronositelji i prenositelji Božje riječi, Božjeg milosrđa, ljubavi, dobrote“.
TREBALI BI TO BITI…Ali, na žalost, oni to nisu.
Jer, na svakoj priredbi za njihovu djecu i za njihove roditelje, oni su ti koji sastavljaju program i daju ritam svemu. I svakoj izgovorenoj riječi i svakoj ispjevanoj pjesmi. Čak i rukama i nogama.
„ Ceo dan se šetaju po selu,
četnici u novome odelu.
Dugačke im i kose i brade,
na kapama svetle im kokarde.
Predvodi ih Kalabić Nikola,
njega vode kralja Petra kola.“
Pjeva trio šestogodišnjaka.
A svemu ovome, obol daju njihovi „sveštenici“. Oni sastavljaju program i daju ritam svemu.
Svakoj izgovorenoj riječ.
Svakoj ispjevanoj pjesmi.
‒Bože, Bože dragi, s kime mi to živimo!?
„Vukove volimo kao Božja stvorenja,
no svejedno nikada ih ne bismo trebali
pustili među ovce.
Čak ni ako se presvuku u ovčje odijelo.“
Vera Primorac
